Прича о Лејли и Маџнуну edit
Лејла и Маџнун(арапски језик:مجنون ليلى) је прича о љубави[1] између Бедуина, песника Киса ибн ал-Мулаве и његове драге Лејле бинт Махди[2]. Ова прича је прошла кроз многе интерпретације на арапском, персијском, индијском и турским језиком.[3] Најпознатија итерпретација је написана од стране персијског песника Назами Ганџави као трећи део његове збирке Хамса.[4][2] Џорџ Бајрон ју је назвао ,,Ромео и Јулија истока"[5]
Каис се у раној младости заљубљује у Лејлу али када одрасту њен отац тој љубави стаје на пут. Каис постаје опседнут њоме а његово племе Бану Амир и заједница му дају епитет маџнун(مجنون, луд, запоседнут од стране џина). Много пре Низамија, легенда је у анегдотским облицима кружила иранским ахбаром. Ране анегдоте и усмени извештаји о Маџнуну документовани су у књизи Ал-Агхани и Ибн Кутајбах-овом Ал-Ши'р ва-л-Шу'ара '. Анегдоте су углавном врло кратке, слабо повезане и показују мало или нимало развоја радње. Назами је прикупио и секуларне и мистичне изворе о Маџнуну и приказао живописну слику славних љубавника.[6]После тога, многи други персијски песници су га имитирали и написали своје верзије романсе.[6] Низами је утицао на удритска поезија љубавну поезију, коју карактеришу еротска напуштеност и привлачност према вољеној, често помоћу неоствариве чежње.
Прича edit
Каис ибн ал-Мулава се заљубио у Лејлу бинт Махди. Убрзо је почео да пише песме о својој љубави према њој, често помињући њено име. Његова несвесна настојања да се додвори девојци довела су до тога да су га мештани звали „Маџнун“(лудак). Када је тражио њену руку, њен отац је то одбио, јер би био скандал да се Лејла уда за некога кога сматрају ментално неуравнотеженим. Убрзо након тога, Лејла се удала за другог племенитог и богатог трговца који је припадао племену Такиф у Таифу. Описали су га као згодног мушкарца црвенкасте пути који се звао Вард Алхакафи. Арапи су га звали Вард (што на арапском значи „ружа“). Када је Маџнун чуо за њен брак, побегао је из племенског логора и почео да лута околном пустињом. Његова породица је на крају одустала од наде у његов повратак и оставила му храну у дивљини. Понекад се могао видети како рецитује поезију себи или штапом пише у песку. Лејла је углавном приказана како се са супругом преселила у место у Северној Арабији, где се разболела и на крају умрла. У неким верзијама Лејла умире од сломљеног срца јер није могла да види свог будућег љубавника. Маџнун је касније пронађен мртав у пустињи 688. године, у близини Лејлиног гроба. На камену близу гроба урезао је три стиха, што су последња три стиха која му се приписују. Много других мањих инцидената догодило се између његовог лудила и смрти.
Пролазим поред овог града, града Лејла
И љубим овај зид и тај зид
Није љубав према граду оно што ми је очарало срце
Али Онога ко живи у том граду.
То је трагична прича о бесмртоносној љубави сличној каснијим Ромеу и Јулији. Ова врста љубави позната је као „девичанска љубав“ јер се љубавници никада не венчавају и не испуњавају своју страст. Остале познате девичанске љубавне приче смештене у Арабији су приче о Кајсу и Лубни, Кутхаиру и Аззи, Марви и Ал Мајноун Ал Фарансију и Антари и Абли. Овај књижевни мотив уобичајен је у целом свету, посебно у муслиманској књижевности јужне Азије, попут урдских газала.
Утицај историје edit
Персијска адаптација и персијска књижевност edit
Прича о Лејли и Меџнуну била је позната у Перзији већ у 9. веку. Два позната персијска песника, Рудаки и Баба Тахер, обојица их помињу.[7] Иако је прича била позната у арапској књижевности у 5. веку[8], управо је персијско ремек-дело Низамија Гањави драматично је популаризовало у перзијској књижевности. Низами је прикупио и секуларне и мистичне изворе о Меџнуну и приказао живописну слику славних љубавника[6]. После тога, многи други персијски песници су га имитирали и написали своје верзије романсе. Низами је утицај извукао из удритске љубавне поезије, коју карактерише еротско напуштање и привлачење вољене особе, често помоћу неоствариве чежње. Други утицаји укључују старије персијске епове, попут Вамик у 'Адхра, написане у 11. веку, која покрива сличну тему о невиној девојци и њеном страсном љубавнику; последњи мора проћи кроз многа искушења да би био са својом љубављу.[9] У његовој адаптацији, млади љубавници упознали су се у школи и очајнички се заљубили. Међутим, нису се могли видети због породичне заваде и Лејлина породица је наредила да се она уда за другог мушкарца.[10] Према др. Рудолфу Гелпкеу, „Многи каснији песници опонашали су Низамијево дело, чак иако га нису могли изједначити и сигурно не могу надмашити; Персијанци, Турци, Индијци, да набројимо само најважнија. Персијски учењак Хекмат није набројао ништа мање него четрдесет Персијанаца и тринаест турских верзија Лејли и Маџнуна[11]. Према Вахиду Дастгердију,„ Ако би неко претраживао све постојеће библиотеке, вероватно би пронашао више од хиљаду верзија Лејли и Маџнуна “.
Азербејџанска адаптација и азербејџанска литература edit
Прича о Лејли и Маџнуну прешла је у азербејџанску књижевност. За прилагођавање приче на азербејџански језик заслужни су Фузули и Хагири Табризи који су у 16. веку написали Дастан-ı Леили ву Мецнун (داستان ليلى و مجنون; „Еп о Лаили и Мајнуну“) . Фузули-ову верзију позајмио је познати азербејџански композитор Узеиир Хајибеиов, који је помоћу материјала створио оно што је постало прва опера на Блиском Истоку. Премијерно је изведена у Бакуу 25. јануара 1908. Прича је претходно била изведена на сцени крајем 19. века, када је Ахмед Схавки написао поетску представу о трагедији, која се данас сматра једном од најбољих у модерној арапској поезији. Маџнунови цитати из драме понекад се мешају са његовим стварним песмама.
Призор песме приказан је на задњој страни азербејџанских пригодних новчића од 100 и 50 маната кованих 1996. године за 500. годишњицу Фузули-овог живота и деловања. [12]
Остали утицаји edit
Трајна популарност легенде утицала је на блискоисточну књижевност, посебно на суфијске писце, у чијој се литератури име Лејла односи на њихов концепт вољеног. Оригинална прича је представљена у мистичним списима Баха'уллах-а, Седам долина. На арапском језику реч Маџнун значи „луда особа“. Поред ове креативне употребе језика, бајка је дала и најмање један језички допринос, надахњујући турску колоквијалност: „осећати се као Маџнун“ значи осећати се потпуно опседнутим, као што би се могло очекивати од особе која је буквално лудо заљубљена . Ову епску песму је почетком 19. века на енглески превео Исак Д'Исраели омогућавши широј публици да је цени.
Лејла се такође спомиње у многим делима Алеистера Кроулија у многим његовим верским текстовима, укључујући Књигу лажи.
У Индији се верује да су Лејла и Маџнун уточиште пронашли у селу у Раџастану пре него што су умрли. Верује се да се гробови Лејле и Маџнуна налазе у селу Бијноре у близини Анупгарх-а у округу Сриганганагар. Према тамошњој сеоској легенди, Лејла и Маџунун су побегли у ове крајеве и тамо умрли. Стотине младенаца и љубавника из Индије и Пакистана, упркос томе што није било могућности за ноћење, присуствују дводневном сајму у јуну.
Друга варијација приче говори о сусрету Лејле и Маџнуна у школи. Маџнун се заљубио у Лејлу и био је опчињен њом. Учитељ би тукао Маџнуна јер је обраћао пажњу на Лејлу уместо на свој школски рад. Међутим, на неки начин магије, кад год би Маџнун био претучен, Лејла би крварила због његових рана. Породице су сазнале за ову необичну магију и завадиле су се, спречавајући Лејлу и Маџнуна да се виђају. Састају се касније у младости и Маџнун жели да се ожени Лејлом. Лејлин брат, Табрез, јој није дозволио да посрами породично име удајом за Маџнуна. Табрез и Маџнун су се посвађали и, погођени лудилом због Лејле, Маџнун је убио Табреза. Вест је стигла до села и Маџнун је ухапшен. Сељани су га осудили на каменовање. Лејла то није могла да поднесе и пристала је да се уда за другог мушкарца да би Меџнун био безбедан ван села. Њени услови су прихваћени и Лејла се удала, али срце јој је и даље чезнуло за Маџнуном. Чувши то, Лејлин супруг одјахао је са својим људима у пустињу како би пронашао Маџнуна. Након што га је пронашао, Лејлин супруг изазвао је Маџнуна на двобој. Оног тренутка када је мач њеног мужа пробио Маџнуново срце, Лејла се срушила у свом дому. Лејла и Маџнун су сахрањени један поред другог док су се њен супруг и њихови очеви молили њиховом загробном животу. Мит каже да су се Лејла и Маџнун поново срели на небу, где ће се вечно волети.
- ^ Schimmel, Annemarie (2014). A Two-Colored Brocade: The Imagery of Persian Poetry. p. 131.
Indeed, the old Arabic love story of Majnun and Layla became a favorite topic among Persian poets.
- ^ a b Layla o Majnun
- ^ Тhe Posthumous of Manuel Puig1991. strana 758.
- ^ Bruijn, J. T. P. de; Yarshater, Ehsan (2009)General introduction to Persian Literature
- ^ Byron, George Gordon Byron (1814). The Giaour, a fragment of a Turkish tale. Robarts - University of Toronto. London Printed by T. Davison for J. Murray.
- ^ a b c Layli and Majnun: Love, Madness and Mystic Longing, Dr. Ali Asghar Seyed-Gohrab, Brill Studies in Middle Eastern literature, Jun 2003, ISBN 90-04-12942-1. excerpt:Although Majnun was to some extent a popular figure before Nizami’s time, his popularity increased dramatically after the appearance of Nizami’s romance. By collecting information from both secular and mystical sources about Majnun, Nizami portrayed such a vivid picture of this legendary lover that all subsequent poets were inspired by him, many of them imitated him and wrote their own versions of the romance. As we shall see in the following chapters, the poet uses various characteristics deriving from ‘Udhrite love poetry and weaves them into his own Persian culture>. In other words, Nizami Persianises the poem by adding several techniques borrowed from the Persian epic tradition, such as the portrayal of characters, the relationship between characters, description of time and setting, etc.
- ^ Zanjani, Barat. "Layla va Majnun-I Nizami Ganjavi: matn-I Ilmi va intiqadi az ru-yi qadimtari nuskha-hayi khatti-I qarn-I hashtum ba zikr-i ikhtilaf-i nusakh va ma’ani lughat va tarikbat va kashf al-bayat", Tehran, Mu’assasah-I Chap va Intisharat-I Danishgah Tehran, 1369[1990] Rudaki: مشوش است دلم از کرشمهی سلمی چنان که خاطره ی مجنون ز طره ی لیلی
- ^ Waheib OsamaThe Immortal Love story of Qays and Layla
- ^ T. Hägg, B. Utas (2003). The Virgin and Her Lover: Fragments of an Ancient Greek Novel and a Persian Epic Poem. BRILL. ISBN 9789004132603.
- ^ Layli and Majnun in Persian literature
- ^ The Story of Layla and Majnun, by Nizami. Translated Dr. Rudolf. Gelpke in collaboration with E. Mattin and G. Hill, Omega Publications, 1966, ISBN 0-930872-52-5.
- ^ Central Bank of Azerbaijan. Commemorative coins. Coins produced within 1992–2010 Archived 19 January 2010 at the Wayback Machine: Gold and silver coins dedicated to memory of Mahammad Fuzuli. – Retrieved on 25 February 2010.